Evo sjeo da pišem novi post, jer mi je biznis trenutno daun – pala im stranica poserem im se u njihov internet, i skontam da će ovo biti prvi post napisan po danu u neka, haj'mo reć’ normalna doba. Haj što je dan, nego je živi pakao od vrućine. Vazduh treperi kao da mi kuća…
TATA RATA TATA TATA TATA RATA Taaaa, TATA RATA TATA TATA TATA RATA Taaaa, (al’ ovaj put za pola oktave niže ovo u sebi), ..ona uvodna muzika iz Monthy Pythona ("moj ti, pitona" op.a.) mi odzvanja uhetima/ušesima (a k'o me zna, zna i kako to kod mene odzvanja) tako da ne čujem ni vlastitu tastaturu. Što opet meni…
U ovoj epizodi glavne uloge su šejtan (moj PC od milja. tj od milje…maraka…kanta obična) i dakako moja malenkos’. I tako dok ti ja sjedim ispred mog šejtana sinoć i kontam da mi je vrijeme za predati i taj dan istoriji povlačeći se u krevet, zablinka mi onaj messenger iz petnih žila, ko veli "standera…
I upravo dok sam pisao ovaj naslov odozgo’ (pa prema udesno – a ne prema dole…nisam kinez. mada nisam ni daleko), a žena mi u mene mi jedina sjedi pored mene i SMSa. Pitam ti ja nju: – "A jel ti imas šta protiv ovog naslova odozgo’?" Ništa se ne desi. Tišina…muk… Tu ti se…
I što meni uopšte pade na pamet da otvorim ovaj blog??? Još mi samo to u životu treba. Mjesto da se zavalim tamo na krevet i gledam neki filmić dok je mozak na paši, ja ovdje u neka doba lupam po tastaturi. Hajvan. Jest, ali nekidan ti ja sa ženom sjedim i divanim (prevod: pričam, ali…